Osim putovnice u svijet ponesite i lijepe manire

Osim od­mo­ra i raz­gle­da­va­nja zna­me­ni­tos­ti, pu­to­va­nja su pri­li­ka da upoz­na­mo ne­ku dru­gu kul­tu­ru, lju­de či­ji je stil ži­vo­ta druk­či­ji od na­šeg, i udah­ne­mo dio svi­je­ta za ko­ji smo do ta­da ču­li sa­mo iz pri­ča.

-Ka­da si u Ri­mu, po­na­šaj se kao Rim­lja­nin, pras­ta­ra je pos­lo­vi­ca. Sva­ko je pu­to­va­nje svo­je­vrs­na avan­tu­ra, po­seb­no ako vo­di u ne­poz­na­te kra­je­ve gdje vla­da­ju ne­ki dru­gi obi­ča­ji i kul­tu­ra po­na­ša­nja. Pri­je pu­to­va­nja, po­seb­no ako ide­te u vlas­ti­tom ara­nž­ma­nu, pri­pre­mi­te se či­ta­ju­ći knji­gu, sur­faj­ući in­ter­ne­tom ili se ras­pi­tajte kod ne­ko­ga tko je već bio u toj zem­lji.
 Mož­da ste na­vi­kli pri­li­kom sus­re­ta po­lju­bi­ti i za­gr­li­ti oso­bu ko­ju ste sre­li. To je obi­čaj i u ve­ćem di­je­lu Eu­ro­pe. Me­đ­u­tim, na ju­go­is­to­ku Azi­je i u Egip­tu za­bo­ra­vi­te na ru­ko­va­nje li­je­vom ru­kom, a ne­moj­te je ko­ris­ti­ti ni ti­je­kom je­la. U ne­kim afrič­kim zem­lja­ma dva po­ljup­ca se raz­mje­nju­ju s poz­na­ni­ci­ma, tri s pri­ja­te­lji­ma, a če­ti­ri da­ju oso­bi ko­ja nam je ja­ko dra­ga. U Ame­ri­ci je obi­čaj da se že­ne poz­drav­lja­ju jed­nim po­ljup­cem, i to u des­ni obraz.
 Me­đ­u­tim, to ni­je obi­čaj u ve­ćem di­je­lu azij­skih i is­lam­skih ze­ma­lja, gdje se bi­lo ka­kav fi­zič­ki kon­takt su­prot­nih spo­lo­va na jav­nom mjes­tu sma­tra ne­pris­toj­nim. U Ja­pa­nu vas ne­će bla­go­na­klo­no gle­da­ti ako na uli­ci bri­še­te nos ili po­ka­zu­je­te zu­be, a u Juž­noj Afri­ci i La­tin­skoj Ame­ri­ci zi­je­va­nje se sma­tra i uv­re­dom.
 
U Ki­ni i Sau­dij­skoj Ara­bi­ji ni­je prih­vat­lji­vo da že­ne prek­ri­že no­ge, u Bu­gar­skoj, In­di­ji i Taj­va­nu će pak ki­ma­nje gla­ve bi­ti pro­tu­ma­če­no kao "ne", um­jes­to "da". Na Taj­lan­du i u ne­kim di­je­lo­vi­ma Ki­ne ni slu­čaj­no ne­moj­te ne­ko­me do­di­ri­va­ti ili po­mi­lo­va­ti gla­vu, čak ni dje­te­tu, jer se ta­mo gla­va sma­tra sre­diš­tem du­hov­nos­ti, pa će to bi­ti pro­tu­ma­če­no kao da mu če­še­te du­šu. Na pu­to­va­nji­ma tre­ba vo­di­ti ra­ču­na i o iz­bo­ru od­je­će.
 U In­di­ji že­na tre­ba uvi­jek ima­ti pok­ri­ve­ne ru­ke i no­ge, za raz­li­ku od tr­bu­ha i pup­ka ko­ji mo­gu bi­ti raz­go­li­će­ni. U is­lam­skim zem­lja­ma ne vo­le pre­u­pad­lji­vu od­je­ću, a ve­li­ke žen­ske tor­bi­ce na Taj­lan­du će vas svr­sta­ti u naj­ni­ži dru­št­ve­ni sloj.
 U Ki­ni i Ja­pa­nu ne­moj­te no­si­ti san­da­le i ot­vo­re­ne ci­pe­le, jer se žen­ska sto­pa­la sma­tra­ju ero­ge­nom zo­nom. Paž­nja i s par­fe­mom: u Ja­pa­nu vam ne­će opros­ti­ti ako pre­ja­ko mi­ri­še­te, u Ka­na­di mož­e­te za to čak pla­ti­ti i kaz­nu, a u bol­ni­ca­ma je za­bra­nje­na upo­tre­ba par­fe­ma.

Po­zor­nost obra­ti­te i na vri­je­me za­ka­zi­va­nja sas­ta­na­ka i do­la­za­ka na njih. Ako vas net­ko u Nje­mač­koj po­zo­ve na ve­če­ru u 19 sa­ti, bu­di­te toč­ni u mi­nu­tu, u Ame­ri­ci i Ka­na­di dođ­i­te pet mi­nu­ta ra­ni­je, a u En­gles­koj 10 mi­nu­ta kas­ni­je.

U Ja­pa­nu ura­ni­te čak sat vre­me­na, u Špa­njol­skoj dođ­i­te sa za­kaš­nje­njem od 20 mi­nu­ta, a u zem­lja­ma La­tin­ske Ame­ri­ke kas­ni­te ko­li­ko želite. Sve na­ve­de­no ipak je tek ma­li dio sve­ga po če­mu se raz­li­ku­je­mo. Upra­vo za­to je sva­ko pu­to­va­nje iza­zov, a pra­vi put­ni­ci kažu da tre­ba uvi­jek pro­ba­ti i nau­či­ti neš­to no­vo, jer ni­kad ne zna­te – mož­da vam se svi­di.
 

U Ja­pan­u bez ‘čin-čina'!

U ne­kim zem­lja­ma, na pri­mjer u Iz­rae­lu, naz­drav­lja se pri­je je­la, u Ita­li­ji na­kon, a u Šved­skoj se tom pri­li­kom ob­vez­no us­ta­ne. No u Ja­pa­nu se prilikom zdravice ni slu­čaj­no ne­moj­te pra­vi­ti Ta­li­jan i ni­poš­to ne iz­go­va­raj­te "čin-čin" jer se ova ri­ječ na ja­pan­skom od­no­si na mu­š­ki spol­ni or­gan.
 

Napojnica :uvreda ili nagrada?

U Italiji na­poj­ni­ca ni­je nužna, u Ja­pa­nu se čak sma­tra uv­re­dom, u Nor­veš­koj ju oče­ku­ju i u dućanima, a u Ame­ri­ci je na­poj­ni­ca od 15 pos­to ap­so­lut­no ob­vez­na.