U seriji objava Dina Rađe vezanih za njegovu karijeru došla je i ona najočekivanija, o boravku u Zadru. Teskt prenosimo u cijelosti.

Zadar. Ko nije igra u Zadru a ima je priliku ne zna šta je propustija. Nema tih para koje to mogu platit. Danas ću vas udavit jer ne mogu priskočit neke priče. Prvo kako je uopće došlo do toga. U to doba samo su dva kluba plaćala velike ugovore. Kako san iz jednog otiša iz već poznatih razloga ovi drugi su znali da nema ko platit ni blizu te su pokušavali spuštat cijenu i odugovlačit. E tu su se zajebali. Dođe meni Bura i kaže ajde treniraj s nama da se održavaš pa kad ti uleti neka ponuda ajde svojin puten. Meni se to svidi i dogovorin se za čas na puuuuuno manju cifru nego san inače tražija. 4-5 puta manju. I tu nastaje ludilo. Čujen da su po Zadru karuseli ka da su uzeli prvenstvo, da ekipa trubi po gradu i maše zastavama. Kad su ovi iz Olympiacosa čuli da san potpisa zovu odma i kažu dat ćemo šta god oćeš. Platit ćemo odštetu Zadru, savezu i kome god triba. Iako san ima na papiru da mogu ić ća nisan tija razočarat ljude. Ne bi moga sebe pogledat u ogledalo. To van je sve jedina istina a bilo ko da kaže drugačije laže ka pas.

Kad san doša na prvi trening vidin ja di san doša. Prvo ulaziš u dvoranu di je više ljudi na treningu nego 90% utakmica po Europi. Predstavljanje ekipe totalno ludilo iza dvorane. 30000 ljudi najmanje. Bengalke, rakete, petarde. Nevjerojatno. Cila sezona je bila nevjerojatna. Igrali smo odlično i osvojili kup usrid Zagreba s lakoćon. Doček nevjerojatan. Ali ne u Zadru nego cilin puten. Trube isprid nas i iza nas. Staron ceston dolazimo na Maslenički most. Tamo blokada. Dolaze iz suprotnog pravca, sa svih strana. Niko ne vozi tuda. Zaustavljaju nas na mostu i kreće tarapana. Puca se iz svih oružja, totalni urnebes. Dolazi pekarski Tamić i iz njega umisto kruva izlazi ko zna koliko ljudi. Trajalo je to jedno po ure i nekako krenemo svi skupa u koloni u Zadar. Neki lik kuca na vrata i kaže da je doša na noge iz grada do mosta i da može li s nama. Naravno da moš. Uru smo još vozili do grada i oko 4 ujutro na balkon gradske vijećnice. Opet baražna vatra iz svih oružja. Reka bi Meštar "ludega li grada".

U kupu Saporta smo dogurali do polufinala. Dobro smo igrali sve do kraja. E onda kreću problemi. Arijan slomije ruku i tu smo legli malo u formi. Ja se fizički satra jer san mora gurat za dva. Izgubili smo startnu jedinicu a oni su se dobro tempirali za kraj sezone. Da stvar bude gora na utakmici u Zadru zabije mi Krstić palac u oko jedno 3-4 cm. Pukne oko ka dinja. Naravno da nije bilo namjerno nego u žaru borbe za balunon. Padnen u nesvijest od bola na momenat. Jedva san doša do svlačionice i pravo u bolnicu. Tamo mi sašiju dva punta na kapak, stave oni tašel ka gusaru i pošalju me doma. Sutra na pregledu drugi doktor gleda, gleda i u trenutku poblidi. Kaže ko ti je ovo jučer gleda. Puklo oko i hitno u operacionu salu na šivanje. Jedna je stvar onako vruć na šivanje a druga kad se oladiš. I sve gledaš jer ti šije oko. Veselo veće svakako. 4-5 miseci nakon san vidija duplo. Mislija san adio Mare.

Ekipa.

Prvo san igra sa Komazecon cilu godinu i to mi je bilo super. Jedan od one slavne petorke iz Barcelone. Dražen,Stojko,Toni,Dino i Arijan. Slagali smo se odlično. Kako se neš složit s dobrin igračen.

Šteta loma ruke jer je moglo bit drugačije. Osin njega ruke nan je da Darko Krunić. Jedan izvanredan šuter i još bolji lik. Šteta šta mu fizikalije nisu pratile košarkašku vještinu jer bi bija zajeban igrač. Braca Ružić su bili mladi. Korisni obadva. Jure malo iskusniji a Tomo je zna dobro iskoristit prostor šta san mu otvara. Bekovi su nan bila najslabija karika. Ni Kalamiza ni Scott nisu mogli pratit a Marko je ima tek 17 godina. Kako je Marko uša u prvu ekipu. Uslijed par povreda ostali smo bez beka na treningu i pošalju nan ga iz juniora. Mi sutra dan igramo neku laganu utakmicu a za 5 Cibona u Zadru. Nakon treninga kažen ja Buri. Slušaj me dobro. Ovaj mali sutra mora igrat. Ne bit u ekipi nego igrat 20 minuta. Ovi me gleda koji mi je, ali posluša. I tako je Marko uša u ekipu i do kraja sezone igra. Premlad je bija za neku veliku ulogu ali nan je da dobre ruke. Nakon toga karijera samo takva. Naravno da je to samo velikin radon napravija. Često me nakon mog odlaska zva za savjet šta radit i dan danas smo super prijatelji.

E sad lik s kojin san se najviše poveza. Hege. Kad san doša u Zadar lola je skuplja boce viskija na ormaru i tija me vodit okolo sa sobon po kafićima. Išli smo mi vanka ali san ja u ponoć već bija doma a samim time i on. Svaki dan san ga vuka da igramo basket prije treninga i utakmica. I tako umisto da on mene upropasti ja njega navučen na profesionalizam kojeg prije nije baš volija. Družili smo se svaki božji dan. Svako putovanje smo igrali na karte u busu, avionu, aerodromu. Non stop. Odra san ga ka zeca samo da se zna. On osin šta se opametija, počeja je igrat ozbiljnije minute i nakon toga isto napravija dobru karijeru. Ne znan bili reka da mi je najstariji sin ili mlađi brat. Knežević, Žuža, Škalabrin, Vanjak i Maloča su upopunjavali ekipu kako kad je bilo potribe zbog povreda.

Bura i Tiho Bujan su nas trenirali a Dado i Dr. Srzentić ličili. Atmosfera u gradu cilu godinu nenormalna. Nemoš proć ulicon, nemoš platit kavu. Neznan šta bi reka osin dat par primjera.

Dolazin u samoposlugu kupit salame i sira. Kažen gospođi iza pulta molin vas 10 deka mortadele. Ona počne vadit novu iz celofana a ja misleći da nije vidila da ima načeta kažen joj da ne triba nova. Kaže ona meni. Ne, ne. Za tebe se otvara nova. Ma ne triba gospođo, dobra je i ova. Ništa te nisan pitala. Ok, onda 10 deka sira. Opet ona otvara novi i opet ja govorin da ima načeti. Jesan ti rekla da se za tebe otvara novi. Šta reć.

Jedan dan vozin iz Splita na trening. Stara cesta, nema još autoputa i kasnin malo. Vozin kroz Bibinje 150 i fala bogu zaustavi me policija. Promislin kako san najeba sad. Kaže on meni. Jesi ti normalan. Ko će igrat ako ti pogineš.

Opet ja u samoposlugu i pauk mi diže auto. Ljudi in govore da je moj ali njih dva ne obadaju. Ja izletin vanka i taman na vratima vidin Jeep Ckerokee priko dvi trake između dva stabla dolazi do ova dva lika iz pauka. Nešto in kaže i ovi spuštaju i odlaze. Meni ni a ni be. Samo je nesta posli.

Igramo neku utakmicu. Vodimo dosta, ja na klupi 5-6 minuti do kraja, publika mirna i odjedanput kreće ludilo i skandiranje. Ljubiša, Ljubiša. Ko je Ljubiša, šta je sad. Neman pojma. Kad ono ulazi neki klinac iz druge ekipe u igru a preziva se Samardžić. Pa ti vidi. Ni kriv ni dužan odma uša u mašinu.

Druga utakmica protiv ekipe s Cipra. 40 razlike za nas desetak sekundi do kraja faul na njihovom Amerikancu i dva penala. Odjedanput svi na noge i zviždanje ka da je po koša za nas i odlučuje se. Ovi crni gleda u čudu koji je sad njima.

Utakmica protiv Benstona, neko od naših puca penale a ja se naslonin ispod suprotnog koša na ogradu. Ponude me kokicama i ja uzmen 2-3 i stavin usta. Odma ludilo u dvorani. Izađen na 30 razlike vanka i eto ti od ruke do ruke dolazi cila kesa kokica. Ja uzmen i kako san zna da neću vise igrat sakrijen šugamanom i počnen žuljat. U dvorani delirij.

Svakako, meni je u Zadru bilo ludilo koje neću zaboravit dok san živ. Način kako san primljen, način na koji dan danas pokazuju poštovanje prema meni, prijatelje koje san steka za života. Kad promislin na Zadar odma mi je nekako toplo oko srca i to ne mogu prominit ni ona dva idiota koji su napisali ono gadljivo pismo u Slobodnu nakon sezone.

Eto san malo upila ali mora san.