Znam da me dugo nije bilo. Tako to ide s nama neodgovornim i lijenim ljudima koji samo traže opravdanje zašto ne bi morali. Tako je ka meni ljeto bilo opravdanje. Samo što je ljeto davno prošlo. A onda krene, znate ono kad ste u spici s frendovima o nogometu i provučete neku temu i "da vam je taj tren komp da to sve sada što ste izrazgovarali prebacite na papir..." I tako sto puta.

A onda danas (danas računam dan kada ovo pišem) vijest da je umra Frane Matošić. Naravno da nikada nisam gledao kako je igrao Frane Matošić, ali očevi i didovi su rekli sve. I ne samo jednom. "Taj gol protiv Zvezde, na Plinari, za prvenstvo..." I onda krene kroz glavu. Hajduk. I HSV i Totenhem i Sparta i Torino... Birajte ili dodajte sami. Ono što smo gledali, ono što smo živili. A danas? Kad sam bio klinac prvo što bi krenulo kada bi cure počele sa "što si po horoskopu", (a cure uvijek počinju sa "što si po horoskopu"), bilo je ponosno "Djevojko, ja sam rođen na isti dan ka i Hajduk, to sam po horoskopu..." Sto godina, dobro nije sto godina, ali nije ni puno manje. Toliko je Hajduk star. To više nije nogomet, ili to više nije samo nogomet. To je institucija. "A sa institucijama se ne smiš zajebavati... sa Hajdukom se ne smiš zajebavati."

Onaj bili dres, kako smo gledali taj bili dres, kako smo sanjali da istrčimo u tom dresu... a kada danas vidim ko sve nosi taj "sveti" dres... Frend je to opisao pričajući o jednom igraču, nije bitno kojem, ima ih koliko hoćete koji su proteklih godina igrali u Hajduku a nekad ne bi mogli ni u Bagatu, nemilosrdno je to rekao. "Ko??? On??? Taj se, ja mislin, ujutro kad se digne pogleda u ogledalo i govori sebi, čoviče, ja u Hajduku igran..., biće ni on sam sebi ne viruje?!?" Zato ljudi, Vi, e Vi, što ste sada u Hajduku, molimo vas, ka ljude vas molimo, ne zajebavajte nam se s Hajdukom. Jer Hajduk je institucija. Da ne bi bilo revolucije.